|
|  Шаноўныя госьці! Каб вам спрасьціць арыентацыю ў маім Дзеньніку, допісы згуртаваныя шэрагам ключавых словаў. Абірайце цэтлікі-разьдзелы й глядзіце тое, што больш за ўсё гэтаму ключавому слову адпавядае.
Асабістае | Дзяды | Шляхта | LM WKL | Перапіс-2009 | Воблака-9 | Рэйкі | Мудрасьць | Тыбет | Літва | Беларусь | Вярбоўка | Актывісту | БУНТ! | Мова | Поэзыя | Кашаччэ | Zooпарк | Мілітары | Сеціва | LJ | Гумар | Рознае - Cetliki:belarus, bunt, cat, civilactivist, dziady, humour, internet, liga, litvania, lj, military, misc, mova, oblako-9, personal, pierapis, poetry, recruiting, reiki, szlachta, tibet, wisdom, zoo
| |
|
| Я вышел из безбрежного ОТТУДА, Вернусь ТУДА, по истеченье срока. В моём уме мой ученик Иуда Отвёл мне роль распятого пророка. И вот я, новоявленный мессия, Казнённый во спасение народа, Во славу и величие России, Святую кровь пролил, как будто воду. Легионер империи великой, Я, словно опьянённые невежды, С безумным смехом и задорным криком Рвал на куски священные одежды. Сочились слёзы из глубокой раны, Текли ручьями откровений строфы. Кавказский крест из пламени Афгана Вознёс меня над пустошью Голгофы… — Што ж, Вы там служылі? Гэта Вашыя вершы? http://kiprian.narod.ru/creative/03.html http://kiprian.narod.ru/creative/06.html http://kiprian.narod.ru/creative/07.html — У 1990-92 не прайшоў па здароўю туды (зрок + шумы ў сэрцы). А ў 1997-2002, калі ня мог ужо і кроку зрабіць па хаце — шмат дзе ў Таджыкістане й на Каўказе быў прыняты за сваяго, «аднаго з…». У 2002 расейскія памежнікі былі далучаныя да ФСБ, што мне вельмі не ўпадабала, і я сыйшоў з тае плыні. Да 2006 быў нармальным савецкім рускім беларусам, 20 сакавіка 2006 аўтар вершаў тых памёр канчаткова пад музыку Паланэза Агіньскага. І хутка я даведаўся на гісторыю стасункаў маяго Краю з Масковіяй, даведаўся, як усё жыцьцё аддана служыў таму, каб множыць манкуртаў, як некалі зрабілі манкуртам мяне… Гэта тэма час ад часу ўсплывае, бо глыбока прасякла асобу… Пагатоў, трэ’ час ад часу нагадваць назіральніку (каб пасьля не было шмат расчараванага ляманту пра крывавую маскоўскую гэбню, бо жж-дупалізы любяць падараваць беларусам сэнсацыі пра змагароў) пра тое, кім я быў, кім ё. Прынамсі, каб фрэнды не лічылі, быццам хаваю ды замоўчваю, што знаны змагар з Масковіяй — некалі ідэйны імпэрскі леґіянэр :) Падобна, як Саўл-Павал у каталікоў :)  «Работай, парень!» «И просто - Жить!» «Итумкалинец Николаев» «…Мой пожизненный крест»
«Уникальный парашютный прыжок под Минском» «30 секунд в полёте» «Шаг в высоту» «Прерванный полёт» «…Я прекрасно понимаю, что война — это плохо. Поэтому и действую не как боевик, дескать, “вот мы, русские, порвём тельняшки, и всем набьем морду”, а стараюсь пробудить в человеке его человечность. Чтобы пограничник в свой праздник не шёл с бутылкой водки в Центральный парк, а надел свою красивую форму, свои медали и пошёл гулять с девушкой. И чтобы ей, этой девушке, все завидовали. Конечно, это пафос, но из двух иллюзий я выбираю ту, которая больше склоняет людей к человечности. Я себя, где уместно, называю пограничником, потому что ощущаю, что образ Николаева, сложившийся в обществе, все-таки позитивный. И мне просто хочется этот позитив перенести на людей в погонах. Хотя бы потому, что далеко не всё, что делается в погонах — негативное. То, что я делаю, это, с одной стороны, часть служебной деятельности воспитательного отдела, а с другой — действительно хоть немножко помогает людям. Ведь даже если солдат почитает какое-то наивное письмо (особенно наивными они были несколько лет назад), и даже если он просто посмеётся, то это уже хорошо…»
«…Пусть только одно останется в вашей памяти — моя улыбка. Я не искупаю вину, не жертвую собой, не ищу славы; и мне нечего прощать. Меня томила жажда, и я молил вас дать мне моей крови, чтобы напиться. Ибо что ещё может утолить жажду безумца, как не его собственная кровь? Я немотствовал и просил, чтобы вы ранили меня, и раны те стали мне устами. Я был в узилище ваших дней и ночей, и искал врата в безмерно большие дни и ночи. И теперь я ухожу, как ушли доселе распятые. Но не думайте, что распятие истощает наши силы. Ибо нас должны распинать всё большие и большие люди между всё более великими землями и великими небесами…» | |
|
|  «Дзягільна: закінутыя могілкі паўстанцаў» «…29 лістапада тут сабраліся дзясяткі тры людзей. Гісторыкі зь Менску, краязнаўцы з Койданава, тутэйшыя настаўнікі, жыхары вёскі. Сабраліся, каб ушанаваць памяць аднаго з кіраўнікоў лістападаўскага паўстаньня, навукоўца і пісьменьніка Адольфа Янушкевіча. Які жыў у сваім маёнтку і быў пахаваны на гэтых могілках. І, як часта гэта бывае, ініцыятыва належыць аднаму неабыякаваму чалавеку. Можа, ні крыжа, ні шыльды, ні гэтай імпрэзы не было б, калі б не руплівая праца койданаўскай краязнаўкі Ганны Матусэвіч…»
Дарэчы, узгадайма й на пераклад тагачаснае кніжкі «Жыцьцё Адольфа Янушкевіча і яго Лісты з кіргіскіх стэпаў» | |
|
| «Аплаткі. Па‑лацінску «oblatum» — ахвярны дар. Дзелячыся аплаткам, мы ахвяруем іншаму чалавеку нашу ўдзячнасць, прабачэнне, мы дзелімся з ім сваёй дабрынёй. Дзяленне аплаткам пасля прачытанага ўрыўка з Евангелля і малітвы з’яўляецца найважнейшым момантам вігілійнай вячэры…» «…У тым, што датычыць стала, у свеце і нават у нашай невялікай краіне, існуе шмат розных традыцый і звычаяў. Але ўсе беларускія католікі неадменна распачынаюць вігілійную вячэру з дзялення аплаткай ‑ прэсным белым хлебам, загадзя асвячаным у касцёле. Аплатка ‑ гэта сімвал Хрыста, які, прыняўшы чалавечае цела, аддаў сябе самога за жыццё свету, і да сканчэння вякоў прабывае з намі ў Хлебе эўхарыстычным. Калі ўсе сабраліся, бацька, або хтосьці самы старэйшы ў сям’і, пры святле свечкі, што сімвалізуе бэтлеемскую зорку, чытае ўрывак з Евангелля паводле святога Лукі, у якім апісваецца нараджэнне Езуса ў Бэтлееме. Затым, пасля супольнай малітвы, усе бяруць у рукі аплаткі і, падыходзячы адзін да аднаго, абменьваюцца святочнымі пажаданнямі. Пры гэтым трэба падзяліцца аплаткай з кожным, хто ў гэты вечар знаходзіцца за адным сталом…»
«Christmas wafer (Polish: opłatek, plural opłatki; Lithuanian: kalėdaitis) is a Central European Christian Christmas tradition celebrated in Polish, Slovak, Lithuanian and Italian families during Wigilia (Christmas Eve Vigil)…» «Opłatek (z łac. oblatum – "dar ofiarny") - bardzo cienki biały płatek chlebowy, przaśny (czyli niekwaszony i niesolony), wypiekany z białej mąki i wody bez dodatku drożdży, którym dzielą się chrześcijanie, zgromadzeni przy stole wigilijnym, składając sobie życzenia. Jest to taki sam opłatek, jaki jest używany podczas mszy świętej w Kościele katolickim, z tym, że wigilijny opłatek w odróżnieniu od hostii nie jest konsekrowany. Nie jest to zwyczaj wyłącznie polski, spotykany też na Litwie, Ukrainie, w Czechach i we Włoszech. Prawdopodobnie ma szlachecki rodowód i znany był powszechnie od XVII wieku. Szczególnego znaczenia nabierał w niektórych okresach historycznych, np. podczas zaborów…» «Облатка. Иногда (главным образом в некатолических источниках) употребляется в качестве синонима хостии — евхаристического хлеба в англиканстве и католицизме латинского обряда. Хостия — круглый листок из пресного теста, используемый в таинстве Евхаристии (Святые Дары). У католиков хостии иногда выпекаются в женских монастырях и служат одним из средств сбора денег на их существование. В восточной Европе, главным образом в Польше (польск. opłatek), Словакии и у украинских католиков — рождественский хлеб (укр. різдвяний хліб). Обычай выпекать облатку для Рождества известен в Польше с XVIII века. Поначалу их выпекали только в монастырях. Существует традиция преломлять облатки в сочельник. В народе облатке приписывают магическую силу — её бросают в колодец, чтоб вода оставалась чистой, добавляют в зерно от вредителей. Заблудившемуся в лесу надо помолиться и вспомнить про облатку, чтоб найти дорогу домой» ludwik_kazimir: «Рождественские традиции нашей семьи»
| |
|
|  «имена, которые могли встречаться в конце 10 - начале 11 века» «В этом списке нет западных имен, пришедших в Польшу из Европы… Здесь нет греческих имен традиционных святых. Хотя Польша была крещена при Мешко I (то есть, поколение назад), христианские имена, как правило, оставались, как вторые, а звали человека более привычным, "домашним" славянским именем…»
| |
|
| Diecezja Mińska około 1830 roku. [T.] 1, Struktury parafialne Chodźko Borejko Jan 2. MIŃSK Według wyników badań nad dziejami starożytnej Litwy miasto to założone zostało w roku 1066. Kto był jego pierwszym fundatorem, nie wiemy. To tylko jest pewne, że na początku XII wieku panował w Mińsku książę słowiańskiego plemienia, Gleb człowiek niespokojnego charakteru, chciwy, srogi dla poddanych. Księstwo jego wyludniło się znacznie, kiedy część mieszkańców opuściła te tereny i osiadła na ziemiach przyległych, a zwłaszcza na Litwie Zawilejskiej, w posiadłości księcia Żywibunda. Często więc Gleb napadał na to księstwo i zabrawszy lud wileński w niewolę, zasiedlał nim pustkowia nad Berezyną albo sprzedawał ich do obcego państwa. Zywibund w roku 1114, zebrawszy dające mu przewagę siły, najechał księstwo mińskie, splądrował znaczną jego część, przedarł się nawet do samej stolicy, którą zdobywszy, spalił. Mieszkańcy Mińska, przestraszeni tak wielką klęską, nie śmieli więcej zapuszczać się w dzierżawy litewskie. ( Далей… ) | |
|
|  — Puenta żartu dowodzi, że filmu raczej nie będzie? - pytamy Alfredasa Bumblauskasa. — Będzie, będzie... - znany litewski historyk ociera pot z czoła. Przez ostatnie 15 minut, stojąc w świetle halogenów, opowiadał o filmie wileńskiej telewizji. - Kłopot tylko w tym, że jak już powstanie, możemy pożałować, że go w ogóle zaczęliśmy robić… Artykuł całkam: http://wyborcza.pl/1,75480,7346890,Nie_bedzie_Litwin_czolgal_sie.html | |
|
| |